speleološki odsek beograda razno kursevi linkovi doga?aji akcije naslovna

2009.09.26.-Kurs_ronjenja(UPOZNAJ_PREOSTALE_3_CETVRTINE_SVOJE_PLANETE)




Zapravo postoje četiri „mini istorije“ u priči o čovekovoj želji da istražuje ispod površine mora. Postoje četiri različita metoda u ronjenju, od kojih je ronjenje sa autonomnim ronilačkim aparatom najnoviji.

Ronjenje na dah (slobodno ronjenje, ronjenje u apnei). Ovaj najraniji oblik ronjenja još uvek se primenjuje u sportske kao i u komercijalne svrhe (n. p. „ama“ ronioci iz Japana i Koreje, lovci na bisere arhipelaga Tuamoto.)

Ronjenje u plovilu čvrstih zidova. Plovila čvrstih zidova mogu održavati unutrašnji pritisak na ili blizu pritiska koji vlada na površini (jedna atmosfera ili 1 atm.) i time sprečiti da pritisak okoline deluje na one koji se nalaze unutra.

U takva plovila spadaju batisfera - šuplja čelična lopta bez pogona koja se spušta sa matičnog broda pomoću čeličnog kabla; batiskaf - batisfera sa kontrolom plovnosti tako da nije potreban kabl za zaron i izron; i podmornica, koja može prelaziti velike razdaljine u bilo kom pravcu pomoću sopstvenog pogona.

Ronjenje sa vazduhom koji se doprema sa površine. Ronilac je odvojen od izvora svežeg vazduha koji ostaje na površini. Vazduh se do ronioca doprema dugim crevom (pupčanom vrpcom) koje se u svom najprostijem obliku završava regulatorom i usnikom koji se nalaze kod ronioca.

Ronjenje sa komprimovanim vazduhom ili drugim gasnim mešavinama koje nosi sam ronilac (ronjenje sa autonomnim ronilačkim aparatom).

Ima mnogo razloga zbog kojih vredi postati ronilac.
Prvo i osnovno, to je jedini način da upoznaš preostale tri četvrtine svoje planete. Takođe to je možda jedini način da budeš u neposrednom kontaktu sa netaknutom prirodom. Ostali razlozi su individualni.
Putovanja (nekad ne tako daleka, ali uvek vrlo interesantna), more i njegovi stanovnici, kampovi (neki ljudi jednostavno ne mogu bez šatora), druženje sa gomilom različitih ljudi navučenim na more...

Sve što je potrebno da bi neko postao ronilac jeste da je plivač, da ima minimum četrnaest godina, da izabere klub i da je u stanju da sam nosi svoju opremu (oko 30 kg) od kampa do čamca svaki dan više puta.

Ovo poslednje je nepisano pravilo, ali verujte svi ga poštuju, bez obzira na to što ste vi možda još uvek devojčica. Osoba koja uspešno završi ronilačku obuku postaje član jedne od međunarodnih organizacija ronilaca i dobija licenciranu kategoriju sa kojom može da roni bilo gde u svetu.

Obuka se sprovodi u matičnom klubu i to teorijski deo u učionici, a praktični na bazenu ili u otvorenoj vodi, tj. moru ili jezeru.
Kurs traje od 7 do 10 dana i posle njega se polaže završni ispit (test i praktične vezbe). Teorijski deo podrazumeva poznavanje ronilačke opreme i uređaja, fiziologije ljudskog organizma, fizike, prve pomoći, medicine, principa bezbednosti, ronilačke sredine i eko-sistema i sportskih ronilačkih aktivnosti (ronjenje na dah, podvodna orjentacija, brzinsko plivanje perajima i podvodni hokej.)

Kroz paktični deo vežba se upotreba MPD (maska, peraja i disalica), opremanje i raspremanje sa MPD i ARO (autonomna ronilačka oprema), bratsko disanje, plivanje sa opremom, spašavanje, ronjenje sa obale i ronjenje u otvorenoj vodi

Na kojoj se dubini roni zavisi od kategorije „najmlađeg“ ronioca u grupi.

Postoji sedam ronilačkih kategorija (zvezda), od toga četiri rekreativne i tri instruktorske. Ronioci sa prvom zvezdom (P1) rone do dubine od 20m, sa drugom zvezdom (P2) do 30m, a P3 i P4 do dubine od 40m.

To je ujedno i granica rekreativnog ronjenja. Postoje specijalistički kursevi koji omogućavaju roniocu da dublje roni, ali i da proširi svoja teorijska i praktična znanja.
Neki od njih su dubinsko ronjenje, podvodna fotografija i video, podvodna arheologija, noćno ronjenje, speleo ronjenje (ronjenje u pećinama)...

Ronjenjem se danas bave svi. Deca, mladi, oni malo stariji, pa i penzioneri, glumci, pevači, političari, lekari, ali i svi obični ljudi avanturističkog duha.

Ko jednom postane ronilac sigurno mu više nikada neće pasti na pamet da uplati aranžman u nekom hotelu i provede odmor na plaži ispod suncobrana. U najgorem slučaju imaće bar masku.

500 p.n.e. (ronjenje na dah). Skilis demonstrira praktičnu primenu ronjenja na dah izvodeći vojni poduhvat za kralja Persije.

1825. Englez Vilijam Džejms (William James) izmislio je „prvi radni potpuno autonomni aparat za ronjenje". Sastojao se iz cilindričnog pojasa oko trupa ronioca koji je služio kao rezervoar vazduha. Sve do pojave ovog aparata ronioci su disali površinski vazduh.

1837. Pronalazač nemačkog porekla koji je živeo u Engleskoj Augustus Zibe (Augustus Siebe) izumeo je vodonepropusno gumeno odelo u kojem se nalazi vazduh.
Zatvoreno ronilačko odelo, povezano sa pumpom za vazduh na površini, postaje prvo uspešno standardno ronilačko odelo i prototip teške ronilačke opreme koja se i danas koristi. U njegovoj umrlici Zibe je opisan kao otac ronjenja.

1843. Kao rezultat iskustava stečenih tokom ronjenja na brodu HMS Royal George otvara se prva škola ronjenja u okviru Kraljevske Mornarice.

1930. Vilijam Bibi (William Beebe), pionir u ronjenju i „prirodnjak okeanograf“ spušta se 432 metra (1426 stopa) u okrugloj batisferi prečnika 53.3 santimetra (4' 9"); za platformu i matični brod bio je vezan nesavitljivim čeličnim kablom prečnika 2.2 cm (7/8").

Bibi je o ovom zaronu kasnije napisao: „Tada me je obuzeo (432 metra dubine) veličanstven talas emocija, pravo shvatanje onoga što je u tom trenutku bilo skoro nadljudski, kosmičko, u celoj toj situaciji; naša platforma koja se lagano pomera visoko iznad naših glava pod žarkim suncem, kao običan komadić drveta u sred okeana, duga paukova mreža kablova koja se kroz spektar spuštala do naše usamljene sfere, u kojoj su, dobro zapečaćena, sedela dva svesna ljudska bića i zurila u tamu ambisa, dok smo visili u sred velike vode, izolovani kao izgubljena planeta u najudaljenijem delu svemira. “

1930-te Gaj Gilpatrik (Guy Gilpatric), nekadašnji američki avijatičar koji živi u južnoj Francuskoj, prvi primenjuje gumene naočare sa staklenim sočivima za ronjenje na dah. Do sredine tridesetih, maske za lice, peraja i disalice su u široj upotrebi. Peraja je patentirao Francuz, Luis De Korlije (Luis de Corlieu) 1933. godine (nazvao ih je „propelerima za plivanje“), a kasnije ih je popularizovao američki zabavljač Oven Čerčil (Owen Churchill).

Moderna maska (koja pokriva oči i nos, nasuprot običnim naočarima) razvija se iz ideja raznih ljudi, uključujući Rusa Aleka Kramarenka (Alec Kramarenko), Francuze Iva Le Priera (Yves Le Prieur) i Maksima Foržoa (Maxime Forjot). 1934 Gilpatrik piše o svojim podvizima u Mediteranu za „Saturday Evening Post“, a 1938 objavljuje „Kompletnog ronioca“ (The Compleat Goggler), prvu knjigu o amaterskom ronjenju i ribolovu.

1933. U Kaliforniji se osniva prvi klub sportskih ronilaca pod nazivom „Bottom Scratchers“ (oni koji grebu po dnu). Godinu dana kasnije, grupa amaterskih ronilaca „Club des Sous-l'Eau“ osniva se u Parizu. Primarna svrha ovih i sličnih klubova je podvodni ribolov.

1934 . 15. avgusta Vilijam Bibi i Otis Barton (Otis Barton) spuštaju se na dubinu od 917 metara (3028 stope) u batisferi, u blizini Bermuda. Ovaj zaron je postavio rekord u dubini koji nije oboren u narednih 14 godina.

1936 . Le Prier osniva prvi ronilački klub na svetu (za ronjenje sa ronilačkim aparatom) pod nazivom „Club of Divers and Underwater Life“ (Klub ronilaca i podvodnog života).

1939 . Izvršeno je prvo potpuno uspešno spašavanje ljudi zarobljenih u podmornici. 23. maja USS Squalus, nova podmornica duga 93 metra (310 stopa) potonula je na dubinu od 73.6 metara (243 stope) tokom probnog zarona u Severnom Atlantiku.

26 članova posade trenutno je izgubilo život u potopljenim zadnjim komorama. U prednjem delu, koji nije bio pod vodom, nalazile su se 33 osobe, uključujući i kapetana, sa količinom vazduha i vode za piće dovoljnom za nekoliko dana.

U roku od nekoliko sati otpočelo je najveće spašavanje podmornice u dotadašnjoj istoriji. Do ponoći 25. maja sve 33 osobe su spašene uz pomoć novog ronilačkog zvona, Meken-Eriksonove komore za spašavanje (McCann-Erickson Rescue Chamber).

Komora se postavlja iznad pomoćnog otvora podmornice; kada se otvori podmornice i komore otvore, ljudi ulaze u zvono pod pritiskom od 1 atm.
Tokom ovog spašavanje izvedena su četiri spuštanja zvona.
Podmornica je kasnije izvaðena i obnovljena i u Drugi Svetski rat je ušla kao USS Sailfish.

1942-43. Žak Iv Kusto, poručnik francuske mornarice, i Emil Ganjan (Emile Gagnan), inženjer u „Air Liquide", pariskoj kompaniji za prirodni gas, zajedno rade na prepravljanju automobilskog regulatora koji će roniocu obezbediti vazduh automatski, na njegov najmanji udah. (Pre ovog datuma, svi autonomni aparati i dalje su konstantno davali vazduh ili su se morali ručno uključivati i isključivati.

Iz do sad nepoznatih razloga, Rukuarol-Denarusov regulator na zahtev, iz 19. veka, je odavno napušten.) Kusto i Ganjan su njihov novi regulator sa ventilom na zahtev povezali sa crevima, usnikom i parom boca sa komprimovanim vazduhom.

U januaru 1943 Kusto testira aparat u hladnoj reci Marni u blizini Pariza. Nakon nekih izmena (postavljanje usisnog i ispusnog ventila na isti nivo) patentirali su Aqua Lung... Regulator Ganjana i Kustoa je iz korena promenio ronjenje. Njegov jednostavan dizajn i čvrsta konstrukcija obezbedili su pouzdan i jeftin aparat za sportsko ronjenje. „Air Liquide“ je započeo sa komercijalnom proizvodnjom opreme ali nisu mogli da zadovolje potrebe tržišta. Konkurenti su pokušali da zauzmu rastuće tržište proizvodnjom imitacija ili unošenjem nekih izmena...

Aparat je načinio revolucionarnu promenu u čovekovom shvatanju planete.

kontakt

Zmaja od Noćaja 9
11000 Beograd, Srbija

Tel: +381 63 350 823
FAX: +381 11 234 98 57

E-mail:
sob@sob.rs

WEB:
www.sob.rs